Vatrena voda za vatrena vremena,
U odnosu na ostale zemlje Zapada, Amerikanci su prilično umereni u piću, čemu verovatno doprinosi i mnoštvo čudnih „alkoholnih zakona”
Vašington, decembra – Previše bilo čega je loše, ali previše viskija jedva da je dovoljno. Ako bi se kao mera sklonosti Amerikanaca prema alkoholu uzele ove reči Marka Tvena stekao bi se pogrešan utisak da ova nacija u najmanju ruku ide u korak sa zapadnom sabraćom, što nije tačno. Statistika doduše veli da redovno pije svaki drugi Amerikanac, ali u poređenju sa drugima, ovde je i najveći postotak potpunih trezvenjaka: čak 35 odsto, prema, recimo, samo pet odsto u Nemačkoj.
Po statistici OECD-a (klub 30 najrazvijenijih ekonomija i demokratija), svaki stanovnik ovde godišnje popije 8,6 litara alkohola (onog statističkog, stoprocentnog), što je daleko ispod rekordera Luksemburga (15,5), Francuske (13), Danske (12,9) ili Španije (11,7). Da li je to učinak prohibicije, neuspelog eksperimenta (1919–1933) da se nacija učini potpuno treznom, ili strogih, a u nekim slučajevima i besmislenih zakona u pojedinim saveznim državama, ili činjenice da u šarolikom etničkom sastavu nacije ima pripadnika kultura nesklonih alkoholu (oni azijskog porekla), nije toliko bitno koliko to da, u proseku, Amerikanci ne preteruju.
Istorija je evidentirala da je prohibicija, koju je Kongres, izglasavanjem 19. amandmana na Ustav, uveo uprkos vetu predsednika Vudroa Vilsona, naročito nepopularna postala tokom velike depresije, što je verovatno, uz procvat kriminala vezanog za ilegalnu proizvodnju i distribuciju alkohola, bio jedan od ključnih razloga da se zbog pića ponovo, 21. amandmanom, menja, inače prilično čvrsto „zakovan” osnovni zakon zemlje.
Danas je opet velika ekonomska kriza, najveća od gorepomenute. Nije još urađena statistika da li je to povećalo promet „prodavnica likera”, ovdašnje varijante naših „podruma pića” (ali, naravno, znatno uređenijih i mnogo bogatijih), ali može se ponegde pročitati da je u porastu potrošnja „destilata” (ovdašnji izraz za našu „žestinu”), jer, „ozbiljna vremena zahtevaju da se ozbiljno pije”.
U porastu je potrošnja viskija, premda je u nekim državama na prvom mestu po popularnosti votka. Viski je inače u Ameriku stigao, naravno iz Škotske, već sa prvim imigrantima, kojima je on, u teškim uslovima kolonizacije Novog sveta bio saveznik neophodan u tolikoj meri, da su organizovali i oružanu pobunu kada je Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Država i „otac nacije”, 1791. odlučio da ga oporezuje.
To je bio povod da se proizvodnja preseli izvan tadašnjeg domašaja federalnih vlasti, na jug, da u okrugu Burbon u Kentakiju i viski počne da se pravi i od kukuruza što je doprinelo da danas Džim Bim i Džek Danijels budu izvanredni i opunomoćeni ambasadori američke kulture uzimanja alkohola širom sveta.
Malo je poznato da ovde još deluje Partija prohibicije, koja je, posle Demokratske i Republikanske, treća najstarija politička stranka (osnovana 1869), koja je svoje predsedničke kandidate imala na svim izborima od 1872. Na poslednjim, taj kandidat, izvesni Džin Amondson, osvojio je ukupno 643 glasa.
Poznato je da su doseljenici domoroce (Indijance) naučili da piju „vatrenu vodu”, što je bio samo jedan od elemenata uništavanja njihove kulture. U današnjoj Americi, pak, postoje najstrože zabrane kad je reč o pristupu maloletnika alkoholu (granica je 21 godina) i sijaset zakona koji još važe uprkos tome što su neprimenljivi.
Neko tako, po slovu jednog od tih zakona, može da provede u zatvoru do pet godina ako prijatelju u Kentakiju na poklon pošalje bocu nekog alkoholnog pića. U Ajovi je nezakonito platiti „turu” celom društvu. U Merilendu, piće ne može da se dostavlja kao poštanski paket, a u Teksasu je zabranjena kompletna enciklopedija „Britanika” zato što sadrži recept za spravljanje piva kod kuće.
I tako dalje. Zaslužuje ovom prilikom i da se pomene kako je baš jedan Amerikanac pružio veliki doprinos razumevanju problema kojeg je možda najbolje definisao naš akademik Dušan Kovačević „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću”.
Patrik Makgavern (65) profesor „biomolekularne arheologije” sa Univerziteta Pensilvanije, analizom mikroskopskih tragova na predmetima sa starih arheoloških nalazišta, došao je do zaključka da se ljudski rod opija još od osvita civilizacije, od kasnog kamenog doba. Počelo je tako što su prvi ljudi naišli na prevrelo voće. Kad su savladali gorko-slatki ukus fermentisanih smokava, i kad je alkohol ušao u krvotok i stigao do mozga, odande je poslata poruka – šta god da je, hoću još.
Iz toga profesor Mekgavern izvlači smelu tezu da je pivo starije od hleba, da su ljudi počeli da se bave poljoprivredom ne samo da bi imali šta da jedu nego pre svega da bi mogli da piju (i da se opijaju).
Ovaj naučnik je uspeo da rekonstruiše piva i vina koja su se pila u Kini pre 7.000 godina, pre 5.000 godina u Iranu (gde se danas uzimanje alkoholnih pića kažnjava bičevanjem), ili iz vremena Nojeve barke na istoku današnje Turske. Njegova istraživanja su popularno predočena u deset knjiga, a najnovija je „Otvaranje boce prošlosti” objavljena ove godine.
Razumevanju situacije sa alkoholom u Americi ovom dopisniku je pomogao i tročasovni kurs o štetnosti pića koji je nedavno pohađao (i uspešno položio, o čemu svedoči diploma), kao preduslov, po zakonima države Merilend čiji je stanovnik – da polaže lokalni vozački ispit. Na tom kursu nije doduše navedena činjenica da je piće kao izum starije od točka, ali pruženo je dovoljno dokaza da su te dve tekovine civilizacije danas nekompatibilne.
